Kao erupcija zaslepljujućih boja i svetlosti, ova slika prikazuje galaktički "super-vulkan" kako eksplodira na udaljenosti od 50 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Ovaj retki događaj je uočen u masivnoj galaksiji M87, koja leži u središtu klastera Device, koji sadrži na hiljade galaksija.

Primetli su ga astronomi koji analiziraju NASA-inu Chandra Rendgensku Opservatoriju i ogromni radio teleskop na zemlji pod nazivom VLA (Very Large Array), koji se nalazi u Novom Meksiku.

M87 je puna vrelog gasa koji sija rendgenskom svetlošću – ovde prikazanom plavom bojom – koju je opazila Chandra. Kako se ovaj gas hladi, može se spustiti ka središtu galaksije gde može da nastavi da se hladi još brže, i tako formira nove zvezde. Međutim, radio opservacije sa VLA (crveno-narandžaste) sugerišu da u M87 mlazevi čestica nabijenih energijom koje proizvodi crna rupa prekidaju ovaj proces. Ovi mlazevi podižu relativno hladan gas u blizini centra galaksije i proizvode udarne talase u atmosferi galaksije zbog svoje supersonične brzine.

Naučnici iz NASA-e kažu da je erupcija M87 veroma slična erupciji vulkana Eyjafjallajokull na Islandu početkom ove godine. Tokom te erupcije džepovi vrelog gasa probijali su se kroz površinu lave, proizvodeći udarne talase koji se mogu videti kako prolaze kroz sivi dim vulkana.

Ovo je snimak koji prikazuje dve galaksije Antene u velelepnom sudaru. Kolizija između ove dve galaksije, koje se nalaze na oko 62 miliona svetlosnih godina udaljenosti od Zemlje, počela je pre više od 100 miliona godina i još uvek se odigrava. Galaksije Antene dobile su ime po svojim dugim kracima nalik na antene koji se vide iz perspektive širokog ugla ovog sistema.

Ovaj usporeni udar iznedrio je milione zvezda, od kojih su najveće već eksplodirale kao supernove milionima godina nakon što su se formirale.

Rendgenski snimak Chandra Rendgenske Opservatorije pokazuje ogromne oblake vrelog, međuzvezdanog gasa, koji su ispunjeni bogatim ostacima elemanata od eksplozija supernova. Ovaj obogaćeni gas, koji uključuje elemente kao što su kiseonik, gvožđe, megnezijum i silikon, biće deo novih generacija zvezda i planeta.

Sjajne tačke na ovoj slici su nastale kao proizvod toga što je ovaj materijal pao na crne rupe i neutronskih zvezda koje su ostaci masivnih zvezda. Neke od tih crnih rupa mogu imati mase koje su skoro stotinu puta veće od Sunca.

Ovaj spektakularni novi snimak pokazuje sjajnu i neobičnu zvezdu koja zrači svojom atmosferom u svemir brzinom koja je milionima puta veća od Sunčeve. WR 22 je veoma vrela i sjajna zvezda koja se nalazi u spoljašnjem delu dramatične nebule Carina iz koje se formirala. Ovaj prelepi snimak napravio je Wide Field Imager (WFI) Evropske Južne Opservatorije (ESO) u La Silla opservatoriji u Čileu.

WR 22 je član duplog sistema zvezda i izmerena joj je masa koja je barem 70 puta veća od mase Sunca. Iako se ova zvezda nalazi na udaljenosti od preko 5.000 svetlosnih godina od Zemlje, toliko je sjajna da se može, iako jedva, videti golim okom pod dobrim uslovima. Ovako masivne zvezde žive brzo i umiru mlade. Neke imaju toliko intenzivnu radijaciju koja prolazi kroz njihove guste atmosfere u kasnijem periodu njihovih života, da izbacuju materijal u svemir milionima puta brže od relativno pasivnih zvezda kao što je Sunce. Ovi retki, veoma vreli i masivni objekti su poznati kao Wolf-Rayet zvezde, nazvane po dva francuska astronoma koji su ih prvi put identifikovali sredinom devetnaestog veka, a jedna od najmasivnijih koje su do sada izmerene jeste WR 22. Ona se nalazi u sredini ove slike, koja je stvorena uz pomoć snimaka napravljenih kroz crveni, zeleni i plavi filter WFI na MPG/ESO teleskopu od 2,2 metra u La Silla opservatoriji u Čileu. Nalazi se u južnom sazvežđu Carina, koje je dobilo ime iz grčke mitologije.

WR 22 je jedna od mnogih izuzetno sjajnih zvezda povezanih sa prelepom nebulom Carina, a spoljašnji deo ove ogromne regije u kojoj se formiraju zvezde u južnom Mlečnom Putu čini raznobojnu pozadinu ove slike. Suptilne boje na snimku su rezultat interakcija između intenzivne ultraljubičaste radijacije koja potiče od vrelih masivnih zvezda, među kojima je i WR 22, i velikih oblaka gasa, uglavnom hidrogena, iz kog su se formirale.

Naučnici su uočili nešto što bi moglo biti najteža zvezda koja je ikad otkrivena – na stotine puta veća od Sunca. Ova zvezda, pod nazivom R136a1, je nekada možda bila teška i do 320 puta više od našeg Sunca. Astrofizičar Paul Crowther rekao je da je ova zvezda – dva puta teža od bilo koje ranije otkrivene – sada znatno manja nego što je nekada bila. Ustvari, ona samu sebe sagoreva takvim intenzitetom da sija skoro 10 miliona puta sjajnije od Sunca.

Profesor Crowther sa Univerziteta u Šefildu je rekao da se, za razliku od ljudi, zvezde rađaju teške i sa godinama gube na težini – R136a1 je već u sredovečnom dobu i prošla je intenzivan "program gubitka težine", izgubivši petinu svoje početne mase za to vreme, to jest više od pedeset masa Sunca. Pošto su ovakva zvezdana čudovišta retka, malo je verovatno da će ovaj novi rekord uskoro biti oboren. Ovaj džin je identifikovan u centru zvezdanog klastera u nebuli Tarantula, nabujalom oblaku gasa i prašine koji prolazi kroz jednu od susednih galaksija Mlečnog Puta. Ova zvezda je bila najmasivnija od nekoliko džinova koje su Crowther i njegov tim naveli u jednom članku časopisa "Monthly Notices of the Royal Astronomical Society". Iako druge zvezde mogu biti veće, naročito one crvenkaste boje poznatije kao crveni džinovi, njihova težina je znatno manja.

Pa ipak, masa R136a1 i drugih sličnih njoj znači da su na desetine puta veće od našeg Sunca, kao i da su svetlije i vrelije. Kad bi R136a1 zamenila Sunce u sredini našeg solarnog sistema, nadmašila bi sjajem ovu zvezdu na isti način na koji ona sada nadmašuje Mesec. Površinska temperatura može prevazići 40.000 stepeni Celzijusa, što je sedam puta vrelije od Sunca. Takođe su nekoliko miliona puta sjajnije, što je posledica toga što svoje rezerve energije troše mnogo brže od njihovih mlađih sestara. To takođe znači da masivne zvezde brzo uništavaju ogromne količine materijala i samosagorevaju se stvarajući spektakularne eksplozije. Crowther je rekao da najveće od njih žive samo 3 miliona godina, što je u astronomiji vrlo kratak period. Kratak životni vek je jedan od nekoliko razloga što je ove zvezde tako teško pronaći. Drugi razlog je taj što su one izuzetno retke, jer se formiraju samo u najgušćim klasterima zvezda. Astronomi su takođe ograničeni po pitanju lokacija po kojima mogu da traže: U klasterima koji su suviše udaljeni nije uvek moguće reći da li je teleskop "uhvatio" jednu zvezdu teške kategorije ili su to samo dve manje zvezde na maloj udaljenosti jedna od druge.

U ovom slučaju, Crowther i njegov tim su preispitali već poznate zvezde da bi proverili da li mogu da pronađu tačno merenje njihove težine. Tim je pregledao arhivske podatke sa Hubble Svemirskog Teleskopa i sakupio nove snimke iz ESO opservatorije sa Veoma Velikim Teleskopom (VLT) u Paranalu, Čile. Naučnici koji nisu bili uključeni u ovaj pronalazak rekli su da su rezultati impresivni, mada su upozorili da je i dalje moguće, mada malo verovatno, da su naučnici iz ovog tima ipak pomešali dve vrlo bliske zvezde sa jednom većom. Mark Krumholz, astronom sa Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu je rekao da ono što se čini kao jedna masivna zvezda ustvari može biti binarni sistem koji je suviše zbijen da bi se jasno razaznao. Crowther je priznao da bi R136a1 mogla imati partnera, ali je dodao da bi to verovatno bila mnogo manja zvezda, što bi značilo da bi njena težina na rođenju i dalje bila znatna – možda 300 solarnih masa umesto 320.