Američki naučnici su otkrili da, sa dnevnim unosom 74 grama fruktoze, za 26 procenata podižemo rizik prekoračenja arterijskog krvnog pritiska od 135/85 mmHg, a za 77 procenata rizik prekoračenja pritiska od 160/100 mmHg. U današnje vreme krvni pritisak se smatra normalnim ako je do 140/90 mmHg.

Ljudi koji konzumiraju velike količine fruktoze u obliku šećera dodatog hrani i piću imaju povećan rizik od razvijanja hipertenzije, sudeći prema studiji koja je objavljena u časopisu "Journal of the American Society Nephrology" (JASN). Rezultat ove studije, zapravo, sugeriše da se proveri da li potpuno ukidanje unosa ove vrste šećera može a povrati ispravne vrednosti krvnog pritiska.

Hipertenzija je patološko stanje koje je veoma uobičajeno na zapadu i predstavlja glavni rizični faktor za kardiovaskularna i bubrežna oboljenja. Medicinska istraživanja već godinama pokušavaju da identifikuju faktore iz okruženja koji su odgovorni za razvoj povišenog krvnog pritiska, a za fruktozu se sumnja da tu igra veoma važnu ulogu. Tokom prošlog veka, dramatično povećanje konzumacije ovog prostog šećera koji se koristi za zaslađivanje širokog spektra industrijski proizvedene hrane, išlo je ruku pod ruku sa sve većom dominacijom hipertenzije kao oboljenja.

Da bi otkrili da li povećanje unosa fruktoze zaista ima veze sa hipertenzijom, Diana Jalal i njene kolege iz Denverskog Centra za Zdravstvene Nauke pri Univerzitetu u Koloradu posmatrali su podatke sakupljene tokom Ogleda Ispitivanja Nacionalnog Zdravlja i Ishrane 2003-2006. Ova studija je uključivala 4.528 odraslih iz SAD, starijih od 18 godina, koji ranije nisu patili od povišenog krvnog pritiska.

Unos fruktoze je procenjivan putem pitanja koja su imala veze sa konzumacijom jela i pića kao šti su voćni sokovi, bezalkoholna pića,  kolači i drugi slatkiši. Analiza podataka je pokazala da se sa dnevnim unosom 74 grama fruktoze (što je otprilike 2 i po bezalkoholna pića) povećava rizik prekoračenja krvnog pritiska od 135/85 mmHg za 26 procenata, pritiska od 140/90 za 30 procenata a 160/100 mmHg za 77 procenata.

Istraživači su zaključili da, iako su informacije dobijene u ovoj studiji već same po sebi zanimljive, potrebno je istraživati još putem izvođenja različitih kliničkih testova, zbog toga što je neohodno saznati da li nizak nivo fruktoze u ishrani omogućava prevenciju razvoja visokog krvnog pritiska.

Naučnici sa Hebrejskog Univerziteta u Jerusalimu uspeli su da pokažu da je moguće uveliko proširiti memorijski kapacitet budućih računara putem upotrebe memorijskih jedinica zasnovanih na silikonskim nanočesticama kombinovanim sa molekulima proteina dobijenim iz drveta topole.

Na taj način, kažu oni, razvili su alternativni način da se fizički  umanje memorijski elementi dok se u isto vreme povećava broj i kapacitet memorije i funkcionalnih logičkih elemenata u računarima. Ovaj pristup, dodaju, mogao bi da zameni standardne tehnike proizvodnje koje su do sada bile u upotrebi radi povećanja kapaciteta memorije, a taj proces je podrazumevao neprestano uvećavanje troškova prizvodnje.

Projekat Hebrejskog Univerziteta podrazumeva genetski inženjering proteina topole da bi se omogućila njegova hibridizacija sa nonočesticom silikona. U tom procesu, nanočestice se kače za unutrašnju poru stabilnog proteina u obliku prstena (derivat topole), a ti hibridi se slažu u veliku mrežu, ili niz, veoma zgusnutih elemenata molekularne memorije.

Profesor Danny Porath i njegov student Izhar Medalsy sa Instituta za Hemiju na Hebrejskom Univerzitetu su postigli da uspešno demonstriraju kako se stabilna komjuterska aktivnost u sićušnom memorijskom elementu može obavljati na ovaj način. Praktični rezultat je jeftin sistem koji u velikoj meri povećava već postojeći memorijski kapacitet dok u isto vreme znatno umanjuje prostor neophodan da bi se izvela ovolika količina aktivnosti. Genetski projektovani kompleksi proteina dobijenog iz topole su razvijeni u laboratoriji Robert H. Smith Fakulteta za Poljoprivredu, Hranu i Okolinu na Hebrejskom Univerzitetu. Istraživači se nadaju da će se ova tehnologija, koju je patentirala Yissum, kompanija za transfer tehnologije Hebrejskog Univerziteta, pokazati kao komercijano uspešna alternativa današnjim računarskim sistemima.

Članak koji opisuje rad ovih naučnika objavljen je u časopisu "Nature Nanotechnology".

Peter Hirst, profesor saradnik za hortikulturu na Univerzitetu Purdue, otkrio je da jedna anomalija kod nekih stabala jabuke sorte Gala čini da neki plodovi narastu mnogo veći od drugih zbog toga što im se ćelije ne dele. Ovi nalazi, objavljeni u najnovijem izdanju časopisa "Journal of Experimental Botany", pokazali su da je nova varijanta, pod nazivom Grand Gala, za oko 38 procenata teža i ima obim za 15 procenata veći od obične Gala jabuke.

Hirst je rekao da ovo do sada nije viđeno kod jabuka, kao i da je ovo krajnje neuobičajen fenomen. On pokušava da otkrije šta izaziva razliku u veličini jabuka – na primer, zašto su Gala jabuke toliko veće od divljih jabuka. Pošto različite vrste jabuka nemaju uvek iste gene koji kontrolišu iste funkcije, poređenje Gala jabuka sa divljim jabukama nije lak način za razumevanje mehanizama koji kontrolišu njihove predviđene veličine. Ali izgleda kao da bi Grand Gala mogla pružiti priliku da se ova misterija reši.

Hirst je ispričao kako je Grand Gala otkrivena: u voćnjaku punom stabala jabuke Gala neko je primetio da je jedna grana imala plodove drugačije veličine od ostalih grana na drvetu. Zatim su te drugačije grane uzete da bi iz kalema nikla nova stabla – sve su to bili slučajni događaji. Veće jabuke obično imaju više ćelija od onih manjih, tako da je Hirst prvo pretpostavio da postoji neki gen ili više njih koji održavaju podelu ćelija aktivnom kod sorte Grand Gala. Međutim, otkrio je da ova sorta ima otprilike isti broj ćelija kao i obična Gala, ali da su te ćelije veće.

Obično, ćelije prave kopiju svoje DNK, rastu i onda se dele. Svaka od tih ćelija nastavlja isti proces. Putem fenomena koji se zove endoreduplikacija, ćelije kod jabuke Grand Gala prave kopije svoje DNK, ali se ne dele. Umesto toga, ćelije rastu, dodaju još kopija DNK i nastavljaju taj rast. Plod jabuke Grand Gala ima istu veličinu jezgra, tako da je sva dodatna veličina i težina u mesu (korteksu) ploda. Hirst je rekao da su ove jabuke takođe hrskavije i obično imaju bolji ukus.

Njegova studija je otkrila da je jedan ili više od nekoliko gena verovatno odgovoran za endoreduplikaciju. Ali iako bi bilo moguće izolovati te gene i pronaći načine da se poveća veličina drugih jabuka, Hirst je rekao da je to malo verovatno. Naime, ovakve jabuke će teško pronaći svoje mesto u prodavnicama – potrošači vole uglačane jabuke savršenog izgleda, a Grand Gala je malo nepravilnog oblika. Te jabuke su dobre za jelo, ali krajnji produkt ne liči na nešto što smo navikli da viđamo na rafovima. Veća je varovatnoća da će one biti interesantnije uzgajivačima.

Hirst će nastaviti da proučava šta to čini da različite jabuke imaju različitih veličina, ali se neće baviti endoreduplikacijom kao odgovorom na ovo pitanje, rekao je. Njegovo istraživanje je finansirao Univerzitet Purdue.

Srećne vesti za istraživače deteline: naučnici tvrde da su pronašli gen koji pretvara obične deteline sa tri lista u one čuvene, sa četiri. Prikriveni genomom za tri lista i pod jakim uticajem uslova okoline, molekularni markeri sada omogućavaju da se otkrije prisustvo gena za četiri lista koje uzgajivači mogu da iskoriste. Rezultati ove studije, koja je takođe locirala još dve osobine lista u genomu bele deteline, biće objavljeni u julsko-avgustovskom izdanju časopisa "Crop Science".

Druge osobine lista, crvene fleke i crveni središnji nerv, dezen riblje kosti koji se pruža niz sredinu svakog lista u jarko crvenoj boji, mapirane su na obližnjim lokacijama, time rešavajući pitanje staro skoro vek – da li ove osobine kontroliše jedan gen ili dva različita gena. Bela detelina ima mnogo gena koji utiču na boju i oblik lista, a tri od njih u ovoj studiji su bili veoma retki. Te osobine mogu biti izuzetno lepe, naročito ako se kombinuju sa drugima, i mogu pretvoriti detelinu u ukrasnu biljku koja se može gajiti u žardinjerama.

Wayne Parott, stariji istraživač na ovoj studiji na Univerzitetu u Džordžiji, rekao je da je sada savršeno vreme za rad na uzgajanju bele deteline – sada postoje sredstva da se olakša uzgajanje važnih osobina kod ove vrste koja se već godinama dokazuje kao "teška za saradnju". Štaviše, sada se može ubrzati razvoj novih sorti bele deteline koja se uzgaja za razne namene, tako što će se nove generacije biljaka proveravati radi interesantnih osobina još pre nego što dostignu probni nivo na terenu, a na taj način će se znatno umanjiti vreme i resursi potrebni za nove generacije bele deteline. Članovi istraživačkog tima, sa Univerziteta u Džordžiji i Samuel Roberts Noble Fondacije u Ardmoru, Oklahoma, koristili su savremena genetska sredstva na bazi molekula kao i klasične uzgajivačke metode da bi rešili misteriju nasleđa osobina lista kod bele deteline. Istraživači su razvili dve populacije biljaka, uzgajali ih na razdvojenim lokacijama, pa su izvukli DNK da bi analizirali molekularne markere.

Kako se ove osobina listova nasleđuju i zašto bela detelina ima toliko retkih osobina listova, zadavalo je muke genetičarima i uzgajivačima mnogo godina. Ovo istraživanje omogućava uzgajivačima da razviju nove ukrasne varijante. Takođe, rasvetljava genetiku i evoluciju bele deteline, a to je i dalje delimično misterija. Iako varijanta sa četiri lista možda jeste najpoznatija po tome što donosi sreću onome ko je pronađe, bela detelina je takođe poznata kao kvalitetna stočna hrana, kao i po tome što je sveprisutni korov po travnjacima. Istraživači su sada jedan korak bliže razotkrivanju genetskih mehanizama koji stoje iza četiri lista kod bele deteline i fiksiranju ove osobine za svrhe uzgajanja.

Ovo istraživanje se nastavlja na Univerzitetu u Džordžiji i Samuel Roberts Noble Fondaciji da bi se mapirali geni koji su uključeni u druge osobine lista i mnoge druge osobine deteline generalno. Ovu studiju su delimično finansirali Samuel Roberts Noble Fondacija i Stanice za Poljoprivredne Eksperimente u Džordžiji.