Konzorcijum naučnika je objavio prvi genom za pšenicu, a ovo postignuće bi moglo da koristi sigurnosti hrane koju ugrožavaju narastajuća populacija na Zemlji, promena klime i novi biljni paraziti.

Proizvodnja pšenice širom sveta je pod pretnjom od promene klime i porasta u potražnji od strane sve brojnije ljudske populacije. Naučnici iz Liverpula, u saradnji sa Univerzitetom u Bristolu i John Innes Centrom, povezali su ceo genom pšenice i učiniće DNK podatke dostupnim uzgajivačima useva kako bi im pomogli da izaberu ključne poljoprivredne karakteristike za uzgajanje.

Hlebna pšenica, čija se svetska žetva procenjuje na više od 550 miliona tona, jedan je od najvažnijih useva hrane na svetu i vredi više od 2 milijarde funti britanskoj poljoprivrednoj industriji. Međutim, uzgajivači pšenice imaju malo genetskih sredstava koja bi im pomogla da izaberu ključne poljoprivredne karakteristike za uzgajanje i ne znaju uvek koji su geni odgovorni za one osobine koje su im potrebne. Naučnici su analizirali genom pšenice, koji je pet puta veći od ljudskog genoma, da bi uzgajivačima pružili sredstva neophodna da izaberu karakteristike za zdravu žetvu.

Profesor Neil Hall, sa Instituta za Integrativnu Biologiju, objašnjava da je povezivanju ljudskog genoma bilo potrebno 15 godina da bude završeno, ali je zbog velikog napretka u tehnologiji DNK za genom pšenice bilo potrebno samo godinu dana. Informacije koje su sakupljene biće neprocenjive pri suočavanju sa problemom globalnog manjka hrane. Sada se radi na analizi ovog niza da bi se istakle prirodne genetske varijacije među različitim tipovima pšenice, što će pomoći da se značajno ubrzaju trenutni programi uzgajanja.

Ovaj projekat, koji je finansirao Savet za Biotehnologiju i Biološka Naučna Istraživanja (BBSRC), sproveden je u Centru za Genomska Istraživanja pri univerzitetu. U ovoj ustanovi se nalazi pet analitičara genoma najnovije generacije, koji mogu da pročitaju DNK na stotine puta brže od sistema koji su bili korišćeni za povezivanje ljudskog genoma.

Dr Anthony Hall je dodao da je proizvodnja pšenice već pod pritiskom zbog neuspeha u ruskoj žetvi koji je podigao cenu pšenice na svetskom nivou. Predviđa se da će u toku sledećih 40 godina svetska prozivodnja hrane morati da bude povećana za 50 posto. Razvijanje novih vrsta sa malim ulaganjem a koje donose bogatu žetvu, biće presudno radi postizanja tog cilja. Korišćenjem novih DNK podataka moći će da se identifikuju varijacije u mrežama gena koji su uključeni u važne poljoprivredne osobine kao što su otpornost na bolesti i sušu, i prinos.

Američki naučnici su otkrili da, sa dnevnim unosom 74 grama fruktoze, za 26 procenata podižemo rizik prekoračenja arterijskog krvnog pritiska od 135/85 mmHg, a za 77 procenata rizik prekoračenja pritiska od 160/100 mmHg. U današnje vreme krvni pritisak se smatra normalnim ako je do 140/90 mmHg.

Ljudi koji konzumiraju velike količine fruktoze u obliku šećera dodatog hrani i piću imaju povećan rizik od razvijanja hipertenzije, sudeći prema studiji koja je objavljena u časopisu "Journal of the American Society Nephrology" (JASN). Rezultat ove studije, zapravo, sugeriše da se proveri da li potpuno ukidanje unosa ove vrste šećera može a povrati ispravne vrednosti krvnog pritiska.

Hipertenzija je patološko stanje koje je veoma uobičajeno na zapadu i predstavlja glavni rizični faktor za kardiovaskularna i bubrežna oboljenja. Medicinska istraživanja već godinama pokušavaju da identifikuju faktore iz okruženja koji su odgovorni za razvoj povišenog krvnog pritiska, a za fruktozu se sumnja da tu igra veoma važnu ulogu. Tokom prošlog veka, dramatično povećanje konzumacije ovog prostog šećera koji se koristi za zaslađivanje širokog spektra industrijski proizvedene hrane, išlo je ruku pod ruku sa sve većom dominacijom hipertenzije kao oboljenja.

Da bi otkrili da li povećanje unosa fruktoze zaista ima veze sa hipertenzijom, Diana Jalal i njene kolege iz Denverskog Centra za Zdravstvene Nauke pri Univerzitetu u Koloradu posmatrali su podatke sakupljene tokom Ogleda Ispitivanja Nacionalnog Zdravlja i Ishrane 2003-2006. Ova studija je uključivala 4.528 odraslih iz SAD, starijih od 18 godina, koji ranije nisu patili od povišenog krvnog pritiska.

Unos fruktoze je procenjivan putem pitanja koja su imala veze sa konzumacijom jela i pića kao šti su voćni sokovi, bezalkoholna pića,  kolači i drugi slatkiši. Analiza podataka je pokazala da se sa dnevnim unosom 74 grama fruktoze (što je otprilike 2 i po bezalkoholna pića) povećava rizik prekoračenja krvnog pritiska od 135/85 mmHg za 26 procenata, pritiska od 140/90 za 30 procenata a 160/100 mmHg za 77 procenata.

Istraživači su zaključili da, iako su informacije dobijene u ovoj studiji već same po sebi zanimljive, potrebno je istraživati još putem izvođenja različitih kliničkih testova, zbog toga što je neohodno saznati da li nizak nivo fruktoze u ishrani omogućava prevenciju razvoja visokog krvnog pritiska.

Naučnici sa Hebrejskog Univerziteta u Jerusalimu uspeli su da pokažu da je moguće uveliko proširiti memorijski kapacitet budućih računara putem upotrebe memorijskih jedinica zasnovanih na silikonskim nanočesticama kombinovanim sa molekulima proteina dobijenim iz drveta topole.

Na taj način, kažu oni, razvili su alternativni način da se fizički  umanje memorijski elementi dok se u isto vreme povećava broj i kapacitet memorije i funkcionalnih logičkih elemenata u računarima. Ovaj pristup, dodaju, mogao bi da zameni standardne tehnike proizvodnje koje su do sada bile u upotrebi radi povećanja kapaciteta memorije, a taj proces je podrazumevao neprestano uvećavanje troškova prizvodnje.

Projekat Hebrejskog Univerziteta podrazumeva genetski inženjering proteina topole da bi se omogućila njegova hibridizacija sa nonočesticom silikona. U tom procesu, nanočestice se kače za unutrašnju poru stabilnog proteina u obliku prstena (derivat topole), a ti hibridi se slažu u veliku mrežu, ili niz, veoma zgusnutih elemenata molekularne memorije.

Profesor Danny Porath i njegov student Izhar Medalsy sa Instituta za Hemiju na Hebrejskom Univerzitetu su postigli da uspešno demonstriraju kako se stabilna komjuterska aktivnost u sićušnom memorijskom elementu može obavljati na ovaj način. Praktični rezultat je jeftin sistem koji u velikoj meri povećava već postojeći memorijski kapacitet dok u isto vreme znatno umanjuje prostor neophodan da bi se izvela ovolika količina aktivnosti. Genetski projektovani kompleksi proteina dobijenog iz topole su razvijeni u laboratoriji Robert H. Smith Fakulteta za Poljoprivredu, Hranu i Okolinu na Hebrejskom Univerzitetu. Istraživači se nadaju da će se ova tehnologija, koju je patentirala Yissum, kompanija za transfer tehnologije Hebrejskog Univerziteta, pokazati kao komercijano uspešna alternativa današnjim računarskim sistemima.

Članak koji opisuje rad ovih naučnika objavljen je u časopisu "Nature Nanotechnology".

Peter Hirst, profesor saradnik za hortikulturu na Univerzitetu Purdue, otkrio je da jedna anomalija kod nekih stabala jabuke sorte Gala čini da neki plodovi narastu mnogo veći od drugih zbog toga što im se ćelije ne dele. Ovi nalazi, objavljeni u najnovijem izdanju časopisa "Journal of Experimental Botany", pokazali su da je nova varijanta, pod nazivom Grand Gala, za oko 38 procenata teža i ima obim za 15 procenata veći od obične Gala jabuke.

Hirst je rekao da ovo do sada nije viđeno kod jabuka, kao i da je ovo krajnje neuobičajen fenomen. On pokušava da otkrije šta izaziva razliku u veličini jabuka – na primer, zašto su Gala jabuke toliko veće od divljih jabuka. Pošto različite vrste jabuka nemaju uvek iste gene koji kontrolišu iste funkcije, poređenje Gala jabuka sa divljim jabukama nije lak način za razumevanje mehanizama koji kontrolišu njihove predviđene veličine. Ali izgleda kao da bi Grand Gala mogla pružiti priliku da se ova misterija reši.

Hirst je ispričao kako je Grand Gala otkrivena: u voćnjaku punom stabala jabuke Gala neko je primetio da je jedna grana imala plodove drugačije veličine od ostalih grana na drvetu. Zatim su te drugačije grane uzete da bi iz kalema nikla nova stabla – sve su to bili slučajni događaji. Veće jabuke obično imaju više ćelija od onih manjih, tako da je Hirst prvo pretpostavio da postoji neki gen ili više njih koji održavaju podelu ćelija aktivnom kod sorte Grand Gala. Međutim, otkrio je da ova sorta ima otprilike isti broj ćelija kao i obična Gala, ali da su te ćelije veće.

Obično, ćelije prave kopiju svoje DNK, rastu i onda se dele. Svaka od tih ćelija nastavlja isti proces. Putem fenomena koji se zove endoreduplikacija, ćelije kod jabuke Grand Gala prave kopije svoje DNK, ali se ne dele. Umesto toga, ćelije rastu, dodaju još kopija DNK i nastavljaju taj rast. Plod jabuke Grand Gala ima istu veličinu jezgra, tako da je sva dodatna veličina i težina u mesu (korteksu) ploda. Hirst je rekao da su ove jabuke takođe hrskavije i obično imaju bolji ukus.

Njegova studija je otkrila da je jedan ili više od nekoliko gena verovatno odgovoran za endoreduplikaciju. Ali iako bi bilo moguće izolovati te gene i pronaći načine da se poveća veličina drugih jabuka, Hirst je rekao da je to malo verovatno. Naime, ovakve jabuke će teško pronaći svoje mesto u prodavnicama – potrošači vole uglačane jabuke savršenog izgleda, a Grand Gala je malo nepravilnog oblika. Te jabuke su dobre za jelo, ali krajnji produkt ne liči na nešto što smo navikli da viđamo na rafovima. Veća je varovatnoća da će one biti interesantnije uzgajivačima.

Hirst će nastaviti da proučava šta to čini da različite jabuke imaju različitih veličina, ali se neće baviti endoreduplikacijom kao odgovorom na ovo pitanje, rekao je. Njegovo istraživanje je finansirao Univerzitet Purdue.